Dopo l'oscuro nembo

Caballe in Dubrovnik 1988, Interent premiere
0:00 Jules Massenet: Chimene's aria "Pleurez, pleurez, mes yeux" (Le Cid)
4:44 Vincenzo Bellini: "Dopo l'oscuro nembo" (Adelson e Salvini)
11:37 Gioacchino Rossini: "Di tanti palpiti" (Tancredi)
17:47 Fernando Obradors: "En el Pinar"
20:02 Antonio Vivaldi: "Sposa son disprezzata"(Bajazit)
26:11 Jules Massenet: "Elegie"
28:50 Jules Massenet: "L'aubade d'Ensoleillad" (Cherubin)
32:30 Jules Massenet: "Ouvre tes yeux bleus"

Montserrat Caballe, soprano
Miguel Zanetti, piano


Recital took place 33 years ago in Dubrovnik.


Коловоз 1988. Кишни дан, а долази ОНА.

Киша је сасвим озбиљна, но поприлично сухи стижемо у ‘Аргентину’. Провјера у апартману. Због осјетљиве кичме ставили смо, како је тражено, одговарајућу даску. Цвијеће није жуто, како је тражено.

Новинари, фотографи. Ручак.

У Кнежеву двору до у детаљ како је тражено. У прекрасну собу ‘Рагусина’ у приземљу, сада њеној гардероби, смо чак донијели и једно фантастично огледало у огромном дрвеном оквиру из фундуса музеја.
Проба.
Она мила, драга жена која ми је тога дана стотину пута рекла да сједнем и не бринем и не узрујавам се, претвара се у неку другу особу.

Бијесна! Клавир није наштиман на 442. Ја тврдим да јест. Скоро ме је ошамарила. Наш најјачи штимер свих времена, пријатељ Фауленд, провјерава - 442. Ствар је у јакој акустици Атрија кад је празан, очито. Неугода у свим правцима. Умирем од страха. Монстеррат је, као и наш Погорелић, била позната и по отказаним концертима. Свети Влахо, буди са мном, плеасе!!! Ако се наљути и отиђе… и тако ме је Раднички савјет ставио у немилост због висине њезиног хонорара. Могу дакле, слободно набавит пиштољ…

Али, Двор се свакоме немилосрдно свиди, све је ОК. Она пјева и пјева, пету, десету пјесму, као да јој је први пут. Уживам врло дјеломично, једним оком стално према улазу да нетко громогласно не провали, стотину ствари по глави.

Кратка вечера. Она види да сам у глави на стотину страна. И ваљда тако и изгледам, коликогод се трудим само читати њене мисли, антиципирати их, имати одговор.
Пресс конференција, засигурно једна од највећих у повијести Игара. Новинари од свуда (још је Југославија!).
Растрган сам јер бих желио бити у Двору прије концерта, опет и поново све провјерити, али наравно, морам бити с њом. Тлак ми је на 200.

Опет она да не бринем.
Аутом долазимо пред Двор. Једва. Људи на стотине, можда и тисуће. Ред испред благајне скоро до Орланда, мада карата нема. Не знам је ли ми од тога боље или горе - што ако се нешто догоди….
На концерту је и Иво Погорелић с којим је она вишегодишњи пријатељ.

И још многе познате фаце.
Двор није препун, него се скоро врата не дају затворити.
Мало каснимо. Кад ћемо више кренут да ми се тлак почне спуштати према нормали?
О концерту не треба трошити ријечи.
Овације.
Враћамо се у хотел, опет кроз море људи. Овај пут је осјећај потпуно супротан - ја лебдим, летим, левитирам, машем из аута као друг Тито.

Још једна велика, права побједа умјетности над стварношћу.

Сутрадан је пратим у Чилипе. Авион је на вријеме, али она је инзистирала да смо тамо једно пар сати прије.
Сједимо у некој засебној просторији. Причамо. Она не престаје импресионирати. Њен њемачки је савршен, њен енглески такођер, француски говори изврсно, о талијанском да не говоримо.

Мало прије него ће кренути према излазу, замолим је ако је могу загрлити и пољубити јер јој желим рећи хвала за то све тих два дана, за мене и у име свих.
Она рашири руке, направим тих неколико корака, пољубим је, некако напола загрлим, али она загрли мене. Снажно, јако. И држи ме тако. Можда десет, петнаест секунди или колико већ, но тај загрљај траје још и данас.

Стављам јој главу на раме, осјећам како ме мази по коси, и каже: Ах, Мишо, ти си тако драг, могао би ми бити син. Ја бих могла бити твоја шпањолска ‘мами’.

Онда је дошла поново након двије године.

Пише: Мишо Михочевић, директор Дубровачких љетних игара